Дневна доза 1613 05. јул 2015.
Последња линија одбране достојанства
Мера човековог губитка је изјава Ђорђа из дела „Свети Георгије убива аждаху“ када каже: „Лако је бити добар, када ми ништа друго не преостаје“.
, драмски писац и академик, „Вечери на Косанчићу“/„Радио Словољубве“
Та дивна (неморална) створења
Живимо у страшној земљи, где је председник Томислав Николић, једна од најнеморалнијих особа у историји наше политичке сцене, где је једно срамотно и неморално биће премијер [Вучић], где су људи који су промовисали најнеморалније вредности деведесетих, који су учествовали у монструозним злочинима, људи који су били део једне политике које ми морамо кроз читаву историју да се стидимо, такви људи су сад, са неколико купљених диплома и неколико отрцаних продемократских, проевропских фраза, постали народни трибуни. , позоришни редитељ, интервју за портал „mojnovisad.com“
Усамљена гомила
Што каже један мој пријатељ, ми нисмо народ, ми смо становништво. Ми смо само група људи која насељава једну територију. Народ би морао да има неке кровне идеале, неки скуп племенитих циљева који га чине народом. Ми немамо никакве циљеве, ми овде само станујемо. , позоришни редитељ, интервју за портал „mojnovisad.com“
Година 2015. Невера, безнађе, мржња
Те деведесете су биле страшне, али су, ипак, остављале наду. Сви смо мислили да ће доћи боље време након што падне тај накарадни систем Слободана Милошевића. Сад немамо никакву наду. Кад погледате наше опозиционе тајкуне са јефтино приватизованим фабрикама, са кућама, са базенима, сите... Видите да нити у политичком систему, нити у тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви не постоји ниједна вертикала која би могла да повуче овај народ набоље. И зато мислим да смо ми на свом цивилизацијском дну. , позоришни редитељ, интервју за портал „mojnovisad.com“
(О)смех наш насушни дај нам данас...
Људе памтим по осмеху. Лица мојих покојних познаника и пријатеља, ако их никада нисам видео насмејана, једноставно сам - заборавио... Смех је последња одбрана достојанства. , драмски писац и академик, „Вечери на Косанчићу“/„Радио Словољубве“
Свођење (животних) разломака на заједнички именилац
У животу сам урадио више него што сам очекивао и мање него што сам могао.
, драмски писац и академик, према „Блицу“
Лице наличја
Није баш све као што изгледа, али бојим се да доста личи на оно што изгледа. , драмски писац и академик, према „Блицу“
Револуција (не) може да чека
Ми смо протраћили огроман револуционарни потенцијал од тог 5. октобра 2000. године. Очекивали смо огромне друштвене промене, а нисмо добили ништа. Напротив, добили смо то да се једна накарадна власт врати у још горем и још страшнијем облику. Огромна је одговорност оних који су преузели државу 2000. године. Зашто су тако јефтино продали тај револуционарни потенцијал? Људи су после свега научили да више не желе да буду дежурне будале, да више не желе да излазе на изборе на којима им се нуде једни те исти.
, позоришни редитељ, интервју за портал „mojnovisad.com“
Јакобинске страсти
Кад погледате управнике позоришта у време када сам ја почињао да се бавим театром, Јован Ћирилов, Борка Павићевић, Љубомир – Муци Драшкић, Вида Огњеновић, и кад погледате људе који се данас налазе на њиховим местима, то је већ осећање озбиљне нелагоде, а можда и срамоте. Е, такав неки полусвет, који је много видљивији у култури, чини наш јавни живот... Неки полуписмени људи, људи који се „телепромптују“, возе се „ваздуплоховима“, неки нишчи духом су постали најважнији људи наше земље. И та земља то трпи. Ја, како год то било ружно да се каже, патим што је тај 5. октобар био мирна револуција. Мислим да је толико зло морало да буде угушено у крви. И мислим да нам се крв приближава, у сваком смислу.
, позоришни редитељ, интервју за портал „mojnovisad.com“
Последњи танго у Атини
То је као у грчкој трагедији, имате неколико исхода, али сваки се трагично завршава.
, економиста, коментаришући последице референдума у Грчкој о условима кредитора (ММФ, ЕЦБ, ЕУ), „Танјуг“
Огледало грађана покорних
Мило је на власти у Црној Гори, јер највише личи на црногорски народ, црногорски народ може да се огледа у њему, да тачно види свој одраз. Тома и Вучић су огледало српског народа, њихова „слика и прилика“, и то је просто тако. Нити власт може да буде гора од свог народа, нити боља.
, рок певач и текстописац мање познат као Антоније Пушић, „Правда“
Голгота библиотеке и васкрс породилишта
У четири дана, 6, 7, 11. и 12. априла [1941], срушено је све што су желели да сруше. Библиотека је погођена прецизно и са толико експлозива да је нестало све оно што је идентитет једног народа. Изгубили смо личну карту. [...] Мој предлог је да се овде изгради породилиште. Библиотеку имамо, али немамо читаоце. Све нас је мање, нестајемо као народ. Било би то место нових читалаца.
, драмски писац, о немачком бомбардовању Народне библиотеке Србије, „Вечери на Косанчићу“/„Блиц“
Живот нам се прикрада иза леђа
Не можете да измислите ниједну врсту глупости и ужаса а да се он не реализује. Колико год се чували и били иронични, живот вас превари и смисли још већу будалаштину.
, драмски писац и академик, о комаду „Живот у тесним ципелама“, „Вечери на Косанчићу“/„Блиц“
Господин нечастиви
Ђаво је некад био тајанствен, скривао је реп, а данас иде као господин човек. Чак вам се и представи, да не буде забуне, прекраћује вам муку и непријатност. Он више не излази ноћу, понаша се нескривено и говори речима које су разумљиве. Нема мистификације, није секта, он је власт. Добри људи прешли су у секту.
, драмски писац и академик, „Вечери на Косанчићу“/„Блиц“
Када сам био у иностранству ових дана, питали су ме - "Јесте ли Ви на Вучићевој страни"? Кажем им да јесам. А они ми кажу - "Браво, онда можемо да разговарамо, има наде за Србију и хоћемо да инвестирамо".
