Мени не смета да неко има религиозна схватања, али ми смета да се то натура као једна духовна перспектива једне средине која је то, ја мислим, одавно превладала. Ево баш се сад неки испред нас љубе трипут... Све је то једно ретроградно стање. Да не говоримо што та биста Дражи Михаиловићу и даље стоји на Равној гори, замисли да се негде у Немачкој дигне споменик Хесу, или горе на северу оном Квислингу, или Петену у Паризу? Па мој ход кроз књижаре - цела ова поплава краљевског, религиозног или чисто четничког шунда. Да ли је, заиста, духовна ситуација ове књижевности сведена на Мому Капора и неколико сличних аутора? Па и Михајло Лалић је био неки ниво. Али они сада немају ни Михајла Лалића, имају неке протуве које се провлаче на теме родољубља или домољубља или општег патриотизма.
Бора Ћосић, писац, грађанин света и Берлина, у посети Београду, "Б92"