Наше понашање, морам тако да кажем, води ка томе да ми постајемо један пагански народ који се вратио ритуалним обичајима. Имамо свадбе са 300 до 500 људи, са којих нажалост углавном буде један који тешко оболи – заврши на респиратору или премине. Као да свесно приносимо жртве корони. 
Једини који ценим од [Коштуничиних] 'раних радова' је књига о вишепартизму коју је написао са Костом Чавошким. Али, Коштуница је и са Ратком Марковићем писао о самоуправљању. И то врло похвално, и на начин како нисам писала ја и такозвани 'праксисовци', јер смо ми ту врсту самоуправљања критиковали. Када су ме 6. октобра из Би-Би-Сија из Лондона звали и питали шта мислим о Коштуници, пошто је постао председник, а чули су ваљда да смо били колеге и радили заједно, ја сам рекла да је то добар избор јер је Коштуница могао да победи Милошевића, али више због тога што се није знало много какав је његов идеолошки профил. Ђинђић је био толико стигматизован да није могао победити. Тада сам рекла како мислим да је Коштуница демократа, како знам да је националиста, али умерен, знам да је побожан, али не клерикалан. Нажалост, погрешила сам.
