Кад погледате управнике позоришта у време када сам ја почињао да се бавим театром, Јован Ћирилов, Борка Павићевић, Љубомир – Муци Драшкић, Вида Огњеновић, и кад погледате људе који се данас налазе на њиховим местима, то је већ осећање озбиљне нелагоде, а можда и срамоте. Е, такав неки полусвет, који је много видљивији у култури, чини наш јавни живот... Неки полуписмени људи, људи који се „телепромптују“, возе се „ваздуплоховима“, неки нишчи духом су постали најважнији људи наше земље. И та земља то трпи. Ја, како год то било ружно да се каже, патим што је тај 5. октобар био мирна револуција. Мислим да је толико зло морало да буде угушено у крви. И мислим да нам се крв приближава, у сваком смислу.
Кокан Младеновић, позоришни редитељ, интервју за портал „mojnovisad.com“