На телевизији је нон-стоп ишло подсећање на догађаје од пре годину дана. Било ми је тешко да гледам како се срушио мој дотадашњи живот. Но, то је истовремено још више подстицало мој инат да поново успем. Од силног нервирања сам огладнео... Отишао сам у кухињу, укључио тостер и убацио два парчета тоста унутра. Сачекао сам колико треба, извадио их и једно парче, још онако вруће, принео устима. Загризао сам и - остао у том положају! Пред мојим очима, на десетак центиметара од мене, појавио се - ОН! Слободан Милошевић, мој бивши вођа! На парчету запеченог тоста јасно се видео Слобин лик. Није се, истина, видела његова чувена јеж фризура, шишке што пркосно штрче увис, али је све остало било ту. И онај његов замишљен поглед, и прћаст нос и чврсто стиснуте усне.
Зона сумрака, указање бившем локалном функционеру СПС-а
