Овај период доживљавам као најгори у животу, не поредећи га наравно са ратним периодом. [...] Отпор је био јак [деведесетих], [...] могао си да окупиш људе. Данас је тешко окупити људе око било чега. Сви кажу да нам нема помоћи и схватају ово као судбину од које не можемо побећи. [...] Од почетка двехиљадитих до данас апатија и незадовољство су са правом расли, јер је некада постојало оправдање да је превише рано да се испуне обећања, а сада је јасно да нико обећања ни не жели да испуни.